Odavno nisam ništa slično snimio, a ovo mi je trenutno zanimljivije od bilo koje igre, pogotovo što su naslednici preuzeli posao i rešili me muke da sve moram sam :D

Za više detalja pogledajte description samog video fajla na youtube.com sajtu.

Obavešten sam pre neki dan da je u prodaji Mikro 7/2009 u kojem je objavljen intervju sa jednim od vama poznatih blogera. Glavna tema je bio sajt Eniaroyah.com, ali sam uspeo u dogovoru sa novinarkom da ubacim i deo o širenju blogosfere (prvenstveno priča o književnim blogovima). Sasvim druga stvar je što njihova uređivačka politika određuje da svaka reč sajt bude izmenjena u "Web prezentacija", blog u "Dnevnik", a blogosfera u... Pa, videćete :)

Ne sećam se da me neko pre intervjuisao, tako da je ovo bilo jedno krajnje zanimljivo iskustvo, biti sa druge strane teksta. Moram da priznam da mi se više dopada bolje poznata - autorska strana. Verovatno stvar navike doduše...

Slika sve govori :)

Kratak pregled onog što može da se kupi kod nas u najnižoj klasi do 500 evra. Pre samo par godina najniža klasa je bila iznad 1000, tako da je napredak očigledan, ali kako ova vrsta aparata ne treba baš svakome, tako ni proizvođači ne žure da spuste cenu i učine ih dostupnim baš svima. LM, šta imamo tu?

Na pamet obično prvi pada Canon. Njegov konj u ovoj trci je EOS 1000D, ili ti Rebel XS. Canon mi je danas ponudio 7 funti popusta na kupovinu u njihovoj e-prodavnici ako potrošim preko 30 funti... Teško ostvarivo u našoj situaciji, ali lepo od njih :)

Funkcionalno, aparat se pozicionira između nekada popularnog 400D i skupljeg ali boljeg 450D. Zanimljive fotografije rađene ovakvim kamerama možete videti na Flickru, a recenzija ima svuda po internetu, uključujući i direktna poređenja sa drugim ovde predstavljenim aparatima. Prednosti nad konkurencijom su mu što pripada Canon gami, što znači široka ponuda pre svega objektiva, a onda i svih ostalih dodataka (od bliceva sve do rezervnih poklopaca). Ima i LiveView, ali ta funkcija na dSLR aparatima ne da je nepotrebna, već je to smešno. Uostalom, svako ko se interesuje fotografijom kao hobijem ili umetnošću, to će vam reći odmah. Caka za namamljivanje kompakt-korisnika koji prelaze na dslr. Ista stvar je i sa snimanjem filmova, ali eto. 1000D ima manje tačaka fokusa od 450D ali više od konkurencije, brz je, pravi super fotke (ako znate šta radite, naravno) ali ima dve mane koje su meni zasmetale (što ne znači da će i nekom drugom, ljudi ga kupuju kao ludi). Prvo, izgleda očajno. Naizgled skroz nebitan faktor u celoj priči, ali ako razmislite, shvatićete da fotograf treba da gleda u aparat po ceo dan, drži ga, nosi okolo... Verujem da bi sve to, sa aparatom koji vas ne oduševljava, bilo sa manje entuzijazma. Druga, meni važnija stvar, je što aparat za fokusiranje u mračnim situacijama koristi ugrađeni blic, što bi mene gadno nerviralo pogotovo u radu sa ljudima. Kako prići blizu ako ćete isprepadati model stroboskopskim blicanjem radi fokusiranja, pre nego i okinete uopšte?

Inače, moram pomenuti za ekipu koja nije provela godinu-dve čitajući recenzije kao ja, Canon aparati nemaju stabilizaciju slike u telu, već se ona ugrađuje u objektive (IS - Image Stabilisation oznaka). Zašto je ovo loše? Objektivi bez IS oznake neće tolerisati sitno podrhtavanje prilikom slikanja. Zašto je dobro? Svaki objektiv ima svoj IS sistem prilagođen baš njemu za optimalan rad.

Na drugom mestu je naravno Nikon, ako pratimo udeo u tržištu, broj korisnika usled toga i slične statistike. Po nekim stvarima, Nikon je ispred Canona, ali ne bih da ulazim u tu priču. Nikonov takmac u ovom cenovnom rangu je D60.

Otkako je jeftinija verzija istog tela, D40, prestala da se prodaje, D60 je ostao kao jedina kamera koju Nikon nudi u najnižem segmentu. Pored njega, tu su i noviji te daleko skuplji D90 (naslednik D80, razlike su jako primetne, u najmanju ruku), ali i nedavno predstavljen D5000 koji se odlikuje pokretnim ekranom i LiveView mogućnostima. Funkcionalno, D60 je na dnu ovog spiska - nema LiveView, nema ni pravi movie režim rada, nema čak ni autofokus motor u telu. Ovo u suštini nije problem jer svi novi (AF-S označeni) objektivi imaju sopstveni servo motor, a jedan takav se i dobija u paketu - 3x zoom 18-55 VR (vibration reduction, pandan Canonovoj IS tehnologiji). Prednosti D60 nad konkurencijom su pre svega sjajni Nikkor objektivi i eksterni blicevi, AF-lampica koja pomaže kod izoštravanja slike (Nikon je jedini proizvođač koji ne koristi blic za to), kvalitet slike u rangu sa Canonom, sjajan izgled i najbolja ergonomija u klasi. Najveća mana mu je pomenuti nedostatak autofokus motora, ali ako kao ja nemate ni jedan stariji AF objektiv i samim tim vam to nije važno - onda to i nije mana već prednost usled koje dobijate aparat za manju cenu. Druga stvar je što ima "samo" tri tačke autofokusa, ali ako ste kao ja navikli da koristite jednu uz rekomponovanje slike, ni ovo nije takav problem kakvim ga konkurencija proglašava.

Još jedna prednost za nas u Srbiji je što zvanični distributer nudi još jednu (ukupno dve) godinu garancije ako se registrujete u Nikon Srbija klubu, a uz to dobijate i besplatno čišćenje senzora i slične ql sitnice.

Na trećem mestu je Sony. Navikli ste od ovog proizvođača da vidite sve i svašta, ali njegove kamere su zapravo nastavak Konica/Minolta serije, a ona koja spada u odabranu cenovnu klasu je Alfa 200.

Ovaj aparat koristi identičan CCD senzor onom kod Nikona, ali labaratorijski testovi u kontrolisanim uslovima pokazuju nešto viši nivo šuma na visokim ISO vrednostima. Iskreno, kome su ISO 1600+ jako važne, taj kupuje Full Frame ili nešto slično, ali eto. Prednost Sonyja je što A200 ima ugrađenu stabilizaciju u telu, te će skoro svaki Konica/Minolta/Sony objektiv ikad proizveden da radi nakon navrtanja, te da "oprašta" drhtanje ruku u odsudnom trenutku. Mana mu je dosta lošiji kit objektiv od onih koje isporučuju ostali proizvođači (primetili ste do sada da su sve mane kod svakog od ovih aparata u suštini "relativne" u najmanju ruku, i jako lako se zaobiđu), te nedostatak ponude novih objektiva na našem tržištu. Opet, sve se može naći, a polovnih ima uvek... Slike su mu skroz ok.

Na kraju, tu je Olympus E-420.

Ovo je možda i najmanji aparat od sva 4, ali i najzanimljiviji jer jedini ne koristi APC-S/DX senzor već 4/3" (četiri trećine) tehnologiju, usled čije manje veličine dolazi do krajnje zanimljivih posledica. Prva je, na žalost, pojava šuma na višim ISO vrednostima (u teoriji ovo zvuči katastrofalno, u praksi su slike jako dobre) a druga manja veličina specijalizovanih Zuiko digital objektiva (što opet kao posledicu ima dublji DoF, što nije baš dobro za portrete ali je sjajno za pejzaže). Sve ovo čini ceo paket kompaktnijim, a genijalna stvar je mogućnost da se aparat kupi sa normalcem od 25mm (x2 crop faktor daje idealnih 50mm, Nikon i Sony imaju x1.5 a Canon x1.6), ali i sa 2 zoom objektiva koji se nadopunjuju, čime već sa kit-om dobijate skoro sve što vam treba. Problem? Zuiko digital su papreno skupi, i svaki sledeći objektiv koštaće vas kao svetog Petra kajgana. Plus, usled male veličine senzora (male u odnosu na DX, ogromne u odnosu na kompakt) ja ne vidim neku veliku mogućnost napredka, ali šta ja znam o tome, pametniji ljudi od mene su uzimali Olympus pa im ništa ne fali. E-420 nema stabilizaciju, ali nešto skuplji E-520 ima (ali to već izlazi iz okvira ovog teksta, jer bi onda morali da pomenemo i 450D a granica se negde mora povući).

Šta sam ja sebi odabrao posle godinu-dve istraživanja, praćenja tržišta, jurenja informacija i recenzija, pregledanja slika u visokoj rezoluciji i slično... Nikon D40 :) Najjeftiniji (preko 100 evra ispod ove gore cenonvne granice), a sasvim dovoljan za moje potrebe. Ipak, kako se rasprodao nema mesec dana, na kraju sam morao da ogledam ove pomenute kamere (i Pentax, koji nije za odbaciti uopšte!) u privatnom mentalnom ringu, razmislim 1. šta želim da slikam, 2. šta mi treba za to, 3. koje mane mi najamnje smetaju, jer svako ima prednost u nekom drugom segmentu, a svi se podnose međusobno. U suštini kupovina bilo kog od ovih aparata (ili Pentaxa) nije greška, ali jedan ipak "bolje leži" svakom od nas pojedinačno.

Svoju dvogodišnju ušteđevinu zarađenu honorarnim pisanjem za Gameplay i Svet Kompjutera potrošio sam na Nikon D60. Utisak? Oduševljen sam !!! (u okviru razumnih granica naravno - svestan sam da postoje bolje kamere, ali i ovo opterećenje ličnog budžeta me praktično uništilo, a kamera i ja smo se već odlično složili...)

Na žalost, pošto sam potrošio sve što sam imao, prvi dodatni objektivi (prvenstveno AF-S 35mm f/1.8) neće biti kupljeni brzo... u skorije vreme... ali biće jednog dana :)

Što se tiče savetovanja drugima, ne mogu to da uradim. Žao mi je, ali moraćete sami da naučite osnove, pohvatate pojmove i bacite se na čitanje recenzija. Svako od nas ima različit ukus, ali još važnije - potrebe, a ovo je više bio pregled stvari o kojima sam ja razmišljao nego neka uporedna recenzija. Daću vam 2 saveta ovako doduše - ako imate već objektive, ili bar prijatelja/rođaka koji ima dSLR i gomilu objektiva pa bi vam nekad bar pozajmio da isprobate pre kupovine, ako već ne i da koristite redovnije - uzmite kameru istog tog proizvođača. Drugo, isprobajte kameru, da vidite koja vam najbolje leži u ruci. Vi ćete je nositi okolo.

Šta je vreme? Kakvo je? Postoje brojne teorije, postoje brojni fenomeni, bezbrojni načini opažanja i osećaja vremena, ali u suštini, niko ne zna i postoji li zaista nešto što mi nazivamo vreme. Najbliže ga opisuje dobra stara "sve je relativno" izreka nastala iz specijalne teorije relativnosti, ali i pre Ajnštajna ljudi su ovako objašnjavali ne samo vreme već i druge stvari. Zašto smo onda toliko opterećeni vremenom i njegovim "proticanjem".

Već sam termin proticanja vremena govori o egocentričnosti kao neospornoj osobini ljudske vrste. Znate, mi smo ljudi a oni tamo dalje su varvari, mi smo civilizacija a preko mora su divljaci, sunce i mesec se vrte oko nas, zvezde su rupe na nebeskom svodu izbušene zbog nas, raznorazni bogovi su svi nagurani u bezbroj panteona zbog nas, da bi uticali na nas, jer nemaju pametnija posla... Tako i vreme, ono "protiče" oko nas, a mi smo jelte, u centru tog proticanja. MI stojimo dok godine prolaze, mi jedrimo rekom vremena, mi možda čak i budemo putovali jednog dana kroz vreme...
Sve to samo da kategorizujemo i pojednostavimo stvarnost oko sebe kako bi je mogli prihvatiti kroz sopstvenu terminologiju, ako je već ne možemo shvatiti u potpunosti - a teško da ćemo ikad moći.

Pa ipak, određene pojave se zaista ponavljaju u cikličnim periodima, matematika postoji i možemo da ih brojimo, te stvorišmo godine, podelismo ih na godišnja doba, mesece i dane (realno), te sedmice i druge gluposti (iz nekih drugih, opet naših razloga). Pa i te stvarne godine u našem tumačenju su pogrešne, nepotpune i neispravne. Ako nisu prave, onda kao i da ne postoje. Uspeli smo svojom ograničenošću da pkvarimo nešto što je bilo OK bez našeg tumačenja. Kao što dete nešto uvek vidi kao novo i drugačije, unikatno, dok mu nametnuta terminologija ne učini sve iz te kategorije uvek istim - članom skupa, pa se njegov pogled na svet, njegovo izvorno viđenje svake stolice za sebe i svake mačke kao jedinstvene, vremenom iskvari na "stolica" ili "aha, mačka"...

Da, znam, razlikujemo mi mačke i stolice, ali samo ako nas zanimaju, inače ih uopštimo, neki deo podsvesti ih apstahuje, i to je to. Ostaju samo one emotivno ili intelektualno zanimljive, koje pamtimo iz našeg ličnog razloga. Isto je i sa danima, mesecima, godinama. "Prošlost" se odmotava selektivno, zanemarljive informacije se gube, sinapse odumiru a nove se stvaraju tamo gde su mostovi pamćenja potrebni da se održe i razviju "važna" sećanja. Kome važna, objektivno? Nikom. Sve je jednako nevažno nekom neutralnom beležniku koji sedi iza ogromnog peščanika... Objektivna je činjenica da se sećanja mogu i programirati i umisliri slučajno na osnovu sto puta slušane priče...

Kako onda poredimo "protekle godine" kad u sumrak života sednemo uz vatru sa duhovima prijatelja? Čega se sećamo, o čemu mislimo? Ne bih da idem tako daleko :) Ali verujem da 90% onoga oko čega se nerviramo svakodnevno i za čim jurimo sigurno neće biti važni ni nama samima u nekom takvom trenutku. Možda grešim, ali stvarno verujem u to.

I zaista, osam godina osnovne škole, 4 godine srednje i još minimalno toliko fakulteta se začas apstrahuju u jednu diplomu i tih 16-18 godina pamtimo u svega nekoliko događaja, nekoliko ljudi... Bar na površini. Ako bi imali vremena da zagrebemo ispod nabrane korice vremena, iskopali bi gomilu beznačajnih detalja, ali svaki bi izvukao osmeh samom svojom pojavom. Jer u suštini sve je tu, osim u slučaju fizičkog oštećenja mozga. Samo je izgubljen put do njega, ali može se vratiti. Ako čovek može da progovori akcentom stranog jezika u trenutku kad uči da priča, ili još neverovatnije stvari, što ne bi mogao da ima 20 godina u glavi kao 20 godina, sekund po sekund. Niko još nije uspešno dokazao da sve to nije potpuno isti trenutak. Ali nama je to teško i pojmiti, kamo li šta više, pa smo izmislili termine koji će nam dati snagu da pređemo preko prošlosti bez razmišljanja. Sećanja. Kratko i jasno. I razmišljanje tu staje, "shvatanje" je završeno, možemo dalje.

Ali vratimo se pomenutoj "sitnici" da su sećanja par događaja i ljudi. Znači li to da ceo život na kraju možemo da skratimo na par prijatelja i rođaka te događaje koje vežemo uz njih? Da na kraju svi poslovi, pare, stvari i slične gluposti nisu važni? Svi pamtimo prvi bicikl, ali znate li tačno koje godine ste ga dobili? Ili se sećate ko vas je učio da ga vozite, koju ste vozili okolo, ...

Groblja su jako lepa mesta. Pre svega, jer se obično prave na lepim mestima - iz praktičnih razloga - na uzvišenjima, okruženim drvećem i živim ogradama, uz dosta prirode čak i u najvećim gradovima.
Desilo mi se da sam sa (tada mi) dragom osobom bio na jednom jako lepom groblju, u vreme kada su je mučili neki bezvezni problemi. Odveo sam je da pogleda nadgrobne ploče starije od sto godina, izlizane, oronule, na nekima se ni imena nisu mogla pročitati. Mislite da oni nisu imali svakdnevne probleme, poslove, glad, besparicu, krizu, ljubavne probleme...? Naravno da jesu. Seća li se iko toga danas? Je li ikome i najmanje važno? Naravno da nije. Uveren sam da ona nije tada shvatila šta govorim, a i ja često zaboravim... All we are is dust in the wind.